Свети Симеон Мироточиви – вечни српски путоказ

Пише: Милан Денчић

Јуче је наша Српска Православна Црква прославила Светог Симеона Мироточивог, утемељивача српске средњовековне државе и православља у њој.

Рођен у Рибници код данашње Подгорице, по одрастању је заједно са браћом по тадашњем обичају добио део српске земље на управу. Још у том раном периоду свог животног и владалачког пута истакао се међу браћом подизањем два манастира у Топлици која је била у његовој области. То су манастир Светог Николе, који је обновљен и опремљен за службе Богу, и манастир Пресвете Богородице који на нашу срамоту стоји у рушевинама и зарастао у коров. Такође се истакао и својом блискошћу са тадашњим ромејским (византијским) царем, који је тада још увек био врховни владар признат у српским земљама и одлучујући чинилац који утиче на сва најзначајнија збивања. Приликом сусрета са Немањом он га је обдарио неким од дворских достојанства, али и дао му у трајни посед област Дубочицу. Све то је утицало на односе међу браћом, и познати породични сукоб завршио се тиме што је Стефан Немања постао српски велики жупан.

Пун искушења био је и наредни период Немањиног живота, те тако из различитих извора сазнајемо за побуне против врховне грчке власти, ратовања на југу и западу, заробљавања, сусрет са немачким царем код Ниша за који је Немања том приликом рекао да жели да учини престоницом своје државе итд. На крају свих тих заплета српска држава била је оснажена и увећана, а порастао је и углед њеног владара.

Главна одлика Немањине унутрашње политике била је блиска сарадња са православном црквом, одлика коју су следили сви његови наследници до пропасти српских средњовековних држава. Осим што је подигао манастире Ђурђеве Ступове и Студеницу који и после више од осам векова красе српску земљу и читаво православље, Стефан Немања показао се као ревносни православни владар и када је из своје државе искоренио јерес која је почела да узима маха. Том приликом успостављена је најважнија институција српске средњовековне државе – српски државни сабор који је окупљао владара и његову породицу, сву властелу и црквену јерархију. На другом сабору који је сазвао Стефан Немања се одрекао престола ради монашког живота и за наследника одредио свог другорођеног сина Стефана, будућег краља упамћеног као Првовенчани.

Повлачењем са престола није се завршило и Немањино ревновање за српски народ. Монах Симеон одлази свом сину Сави у Свету Гору и тамо, осим што све задивљује својом личним подвигом и богатим прилозима свим светогорским манастирима, подиже и манастир Хиландар. За ову будући неисцрпни и неизмерљиви духовни извор он је од ромејског цара затражио и добио хрисовуљу која је Хиландару обезбедила једнакост са осталим великим светогорским манастирима. У тој својој последњој задужбини се са иконом Богородице и песмом Господу Свети Симеон упокојио 1199. године.

Господ је прославио свог угодника Симеона, а то је прихватио и његов српски православни народ. Свети Симеон постао је заштитник светородне династије Немањића и српског краљевства, помоћник у биткама и утеха у невољама. Путоказ својим потомцима и наследницима на путу чувања православне вере, Свети Симеон Мироточиви је путоказ и целом нашем народу, што ће се још једном и нескривено видети и вечерас у његовом родном крају на величанственој светосимеонoвској литији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.