О ужасима рата и страхотама мира

12321172_10153758318284144_5798083242024041981_n

Пише: Драгослав Бокан

Дирљива је наша српска прича. Величанствена и (пречесто) трагична. Готово невероватна у својој страхоти, колико ратној – још више и мирнодопској.

У рату су нас убијали (непријатељи), у миру понижавали (наши рођени, а одрођени политичари и моћници).

Примера је безброј, толико да од тога може да се полуди или, најмање, заћути, занеми…

Али, постоје оне чудне и чудесне приче које нам у себи носе поуке за сва времена и искуство за бар следећих хиљаду година (ако имамо уши да их чујемо, срце да их осетимо и савест да их никад не заборавимо).

Једна од њих је и биографија најмлађег српског ратника и подофицира: каплара у осмој и поднаредника демобилисаног у дванаестој години. Хероја достојног мита, али, нажалост, не и трунке поштовања и саосећајности сопствених сународника након завршеног Великог рата (сигурно најславнијег и апсолутно најузалуднијег у нашој историји).

Родитеље (Алимпија и Јелену), баку, четири брата и три сестрице су му дословно искасапили војници аустроугарске Хрватске домобранске 42. (“Вражје) дивизије у родном селу Трбушници, под Гучевом у лозничком крају.

Осмогодишњи Момчило се успео уз планинске стрњике и докопао се, усред ноћи, положаја Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије, своје нове (и једине) породице.

Тамо га је, попут оца кога више није имао, примио и као своје дете прихватио мајор Стеван Туцовић, један од надљудски храбрих официра спартански поносне српске војске.

Те исте ноћи је породица Гаврић освећена и њен једини преживели потомак постао “син Дринске дивизије”, дечак са срцем одраслог ратника. Смрт га је иницирала у зрелост далеко испред његове детиње крштенице и дала му вучију упорност и неустрашивост, много пута доказану на крвавим бојним пољима Цера, Колубаре, Кајмакчалана…

У својој прекројеној униформу, са пушком са скраћеном цеви и у малим опанцима (није било тако малог броја војничких цокула), под шајкачом и с кокардом, подофицир Момчило Гаврић је водио и свој лични, а не само српски, европски и светски рат: рат за освету оне невине у крвавом последњем загрљају заувек тамо остављене, побијене дечице из похараног подгучевског сеоцета. Тих седам малих бајонетима исечених тела, побацаних, као сломљене лутке, са све ненормалним страхотама уписаним у своје угашене и уплашене мале очи (као последњи призор који су са собом ови мученици понели пред рајски престо), пратила су, као сенка, њиховог најмлађег брата до краја овог рата и дуго после њега (до самог краја његовог трагичног живота).

Прешао је у својим распалим опанцима албанске планине, успут једући снег, траву, живо коњско месо и кору с дрвета. Преживео је рањавања; самим чудом избегао сигурну смрт толико пута; прележао све болести, промрзлине, туге и поразе…

И све време је стајао, непомично, крај топова “Дринаца”, и под баражном ватром непријатељске артиљерије. Ти српски топови су били светиња за њега, нешто што се не сме, ни по цену живота, оставити непријатељу, посебно од када су његови старији саборци допустили малом осветнику да – сваког дана по три пута – лично повуче конопац-окидач и тако пошаље на други страну линије фронта пар ватрених муња и челичних громова.

Тог дечака је леди Паџет назвала “српским витезом”, Арчибалд Рајс му је поклонио свој сат и швајцарски ножић, а сви савезнички официри су га гледали са дивљењем и сузама у очима.
А онда се рат завршио.

Почео је пакао мирнодопског живота без идеала части и племенитости, без јунаштва и одрицања, жртве за Отаџбину и своје угрожене (мање срећне) сународнике, без свега оног што је давало смисао ратним ужасима и суморној владавини свеприсутне смрти.

Демобилисани српски подофицир Момчило Гаврић је, трудом свог ратног поочима Стевана Туцовића, послат у Енглеску, у колеџ да тамо покуша да нађе мира души и преко потребну утеху свом напаћеном срцу, које је до тада куцало само за борбу и крвну освету ђаволским зликовцима који су му поубијали све најмилије и најрођеније (и њиховим наредбодавцима).

Ту је негде и крај једне приче.

Мења се судбински жанр Момчилове и целокупне српске судбине и величанствена трагедија (античке врсте и епских размера) се претвара у брскрајни низ разочарења и понижења. Ту му се више неће наћи при руци његови старији другари из Дринске дивизије и њеног Шестог артиљеријског пука (и сами развејани по уским и тешко прогодним стазама и богазама послератних дешавања).

Остаће сам. И остављен од своје новоформиране, многоструко проширене и национално утројене земље (не више Отаџбине).
Његово школовање ће бити, без посебних разлога прекинуто после три године, а он враћен у своју Трбушницу, попаљену и осиромашену, са угашеним огњиштима и очајним ратним ветеранима претвореним у просјаке и животне губитнике без икаквих права и државне заштите.

Југословенска држава се одрекла наплате у Версају већ договорене ратне одштете, а и то што је добила је постало само лаки плен поратних профитера и сналажљиваца. Није било ни правде, ни топле чорбе, ни нових опанака, ни херојством заслужене наде у бољи живот. Ничег, сем осећања потпуне и ироничне узалудности оноликих претрпљених ужаса и страхота.

Јунаке са Кајмакчалана су пресрели и опљачкали типови као из мрачних Нушићевих трагикомедија, све их тапшући по раменима.
Момчило је успео некако да се докопа Шапца, Лознице и Београда и заврши занат. Добио је и посао у фабрици картона и тако почео да своја породично гнездо кога је био толико жељан (са својом вољеном Косаром).

Али, није му било суђено да мирно и спокојно живи своје дане слободе. По мерилима нове краљевине он то, изгледа, није заслуживао. Ни он ни његови саборци из највећих борби светског рата (који се, на изненађење читавог српског народа, показао ипак бољим и много племенитјиим од оваквог мира). И смрт је, можда, била боља од оваквог живота.

Ех, да је само остао у омамљујућој топлини смртоносног снега у ледом и мржњом окованој Албанији! И да није доживео све оно што ће га тек снаћи, у свим српско-југословенским државама у којима ће се, из године у годину, учити неправдама, невољама и опасностима најразличитијих врста…

Даћу само неколико примера за ову тврдњу.
Када је Момчило, заједно са својом генерацијом, мобилисан у војску троимене државе, дочекали су га, у касарни у Славонској Пожеги – хрватски официри бивше аустроугарске војске (сада са новим еполетама и кокардама Краљевског Дома Карађорђевића).

И почиње цинично и незамисливо малтретирање хероја из свих српских битака (од Гучева и Колубаре до пробоја Солунског фронта и истеривања непријатеља из Отаџбине), одликованог и рањаваног ратног ветерана кога је у његовој једанаестој години лично војвода Живојин Мишић пред војничким стројем унапредио и дао му чин више, српског дечака који је некако ипак претекао после “марша смрти” преко Албаније и свега пре и после тога (који је пешке, са српском војском, прешао пут од Грчке до Београда и даље)…
На њему се иживљавају разноразне лакиране бубашвабе из истих оних јединица које су му клале оца, мајку, баку, браћу и сестре, сада заштићене и покривене од одговорности својим новим југословенским чиновима (и правом да управљају судбином новопридошлих србијанских регрута).

И Момчила ови вампири са ироничним осмејцима терају да потпише да је лаж све оно што му се заиста дешавало током рата и што је навео у својој биографији.

Он то одбија и бива отеран у војни затвор, на три месеца. Затвор лаке и неправедне освете његових непријатеља овом младићу пред којим су се рушили последњи идеали преостали из славних година, тако сличних убицама (само у новим униформама) оних малених Гаврића које је сузним погледом испратио у лето 1914-те и кренуо у свој рат (сада већ дефинитивно завршен поразом).

И није било никог да га заштити. Никог да каже овим бедницима ко је он и да не могу тако.

Никог да испрати судбину овог јединственог ратног хероја, натераног да служи војни рок као да то није већ (и то како!) обавио у скоро пет година војевања забележеног у свим европским (осим у тадашњим југословенским) уџбеницима историје.

Иронично, те исте године је и званично Видовдан престао да буде државни празник (да се наши словеначки и хрватски “сународници”‘не би увредили и љутили).

Невероватно, али истинито!

После повратка “из војске”, он наставља свој тешки живот ничим заслужене сиве свакодневице… док не почне нови светски рат.
Више нема Дринске дивизије, а топови се остављају по путевима срамног пораза као стари гвожђе.

Све је тачно онако како је једино и могло да буде, после свих оних издајничких и идиотских потеза од 1918-те до тог мучног априла 1941. године.

Момчила Немци воде на стрељање, али када сазнају ко је он (преко Недићевих службеника у Специјалној полицији) одмах га ослобађају и пуштају на слободу.

То ће га замало коштати главе кад пристигну Титови партизани.
Они га, на свом “преком суду”, осуђују на смрт и изводе пред свој стрељачки строј.

Не би био ни први ни задњи српски јунак из претходног рата кога ће убити и бацити у неку необележену јаму.
Чистим чудом преживљава, јер га се неки неки “скојевац” сећа као дародавца у рату вредног папира (из фабрике у којој је радио) и успева да умилостиви комунистичке господаре живота и смрти, већ помало уморне од даноноћних ликвидација по Србији.

Враћа се својој породици. Не излази из куће и избегава сваки контакт са новим властима.

Али, 1947. у његов дом наилазе припадници тадашњег Народног фронта и траже од Момчила да да новчану помоћ “албанским друговима”, нашим сународницима и “браћи”, како рекоше.

Понесен тешко потискиваним сећањима на суровост албанског народа док је са својом Дринском дивизијом прелазио тамошње планине и гледао мучне сцене убијања из заседе и шиптарског разбојничког черупања очајног и полумртвог српског народа, Момчило изриче да нам они “нису никад били и неће никад бити браћа”.

То говори пред идеолошким роботима новог режима и беспоговорним слугама Титове свевласти, који га на лицу места хапсе и одводе. Препуштају га мучитељима из Ранковићеве ОЗНЕ.

Из затвора ће бити пуштен тек после Резолуције Информбироа 1948. године, и после повратка кући ГОДИНАМА НЕЋЕ НИ СА КИМ ИЗГОВОРИТИ НИЈЕДНУ ЈЕДИНУ РЕЧ, споразумевајући се са својима најрођенијима само покретима руку и мимиком.

На робији је доживео страшне ствари које су га заувек обележиле и оставиле унутрашње ожиљке, али није никада желео да ником (па ни својој двојици синова) говори о томе шта су му конкретно радили у затвору.

Ту тајну је однео собом у гроб, много година после тога.

И шта можемо да закључимо после свега овога, док гледамо дирљиву слику малог поднаредника коме салутира одликовани српски официр?

Шта да кажемо о краљу Александру, Пашићу и његовом сину (корумпираном дрипцу Радету), о славољубивом хомосексуалном сладостраснику и сплеткарошу генералу Петру Живковићу, о пребогатим краљевским (и свим другим југословенским) министрима, о Титу (иначе, у Првом светском рату припаднику усте оне 42. домобранске хрватске дивизије која је побила Гавриће и толике друге српске породице из Подриња и читаве Србие) и његовој крвавој и удворичкој камарили… о свему што нам се догађало од добровољног и непојамног самоуништења српске државе 1918-те дондана данашњег?

Шта рећи осим заћутати, помолити се за све наше страдалнике који су ишли истим голготским путем као и “син Дринске дивизије”, мали/велики Момчило Гаврић, и зарећи се да макар у свом срцу никад нећемо пристати да издамо своје светиње и своју Отаџбину.
Никад и ни по коју цену.

1 Comment

  1. UROS каже:

    INTERVJU: Pukovnik Goran Jevtović – Srpski narod se mora izboriti za svoju slobodu! (18.01.2016) https://www.youtube.com/watch?v=nnqpB69e0DY

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.