Срби на Србе или Срби за Србе?

mladen-obradovic-borislav-stanojevic-650x366

У вртлогу медијског-политичког замајавања народа поводом, како рече диктатор Александар Вучић, „најреволуционарнијег датума у новијој србској историји“ — односно отварања преговарачког поглавља са ЕУ под бројем 35, које води коначном и трајном одрицању од Косова и Метохије — јавност у Србији је готово потпуно лишена сазнања о најновијим збивањима у Републици Србској и око ње.

Пише: Младен Обрадовић, Образ

Државна агенција за истраге и заштиту БиХ (познатија под енглеском скраћеницом SIPA) у протеклих 10-ак дана је извела неколико „акција“ под врло спорним околностима и ухапсила преко 10 Срба које је Тужилаштво БиХ оптужило за наводне ратне злочине. У исто време, извесни Сакиб Махмуљин, припадник злогласне јединице „Ел муџахид“ осумњичен за свирепе злочине над Србима на Озрену, пуштен је на слободу. И док муџахедини и вехабије несметано вршљају земљом славног србског краља Твртка, припадници СИПА-е упадају чак и у полицијске станице МУП-а РС (у Новом Граду) и шире терор над борцима који су у ратном вихору 1992–1995. створили и одбранили најмлађу србску државу.

Осионост и дволичност СИПА-е и Тужилаштва БиХ — као, уосталом, и других органа власти у Сарајеву — нису од јуче. Они трају од самих почетака ових инквизиторских установа које су и основане искључиво зато да би се обрачунале са непокорним Србима и Републиком Србском. Међутим, оно што јесте необично и што уноси нарочиту зебњу јесте чињеница да и СИПА-ом и њој надређеним Министарством за безбедност БиХ управљају Срби, и то намештеници странке која је дуго држала стег србске слободе и која је, на крају крајева, основала Републику Србску — Српске демократске странке. Њима на срамоту, а србском народу на опомену, нека буду убележена и њихова имена: Перица Станић и Драган Мектић.

Ти и такви Срби, који су се до јуче клели у Србство а сада лове и прогоне као дивље звери своје некадашње саборце и ратне хероје, правдају се речима да они само раде на основу овлашћења која су им додељена заслугом њихових политичких противника из Странке независних социјалдемократа, која је до пре коју годину представљала „кооперативнији“ део политичког спектра РС.

Овакво прикривање сопствене одговорности неодољиво подсећа на изговоре Александра Вучића и Томислава Николића, који су спровођење Бриселских споразума, то јест своју издају Косова и Метохије, правдали тиме да они само извршавају оне обавезе према Европској унији које је пре њих преузела власт Бориса Тадића.

Подсећамо, док су били у опозицији, Вучић и Николић су нападали споразуме које је у Тадићево име потписивао Борко Стефановић и оптуживали тадашњи режим за издају. Међутим, када су се докопали власти, не само што су наставили да примењују исте оне споразуме за које су говорили да су издајнички и за које су се клели да ће их поништити, него су затим потписали и спровели у дело још горе и погубније.

На сличан начин, дојучерашњи тврдокорни националисти из некада највеће странке прекодринских Срба су, као опозиција, с пуним правом оспоравали бројне законе и уредбе којима је урушавана државност Републике Србске и угрожавана права србског народа. То их ипак није спречило да сада спроводе у дело управо оно против чега су се борили и због чега су уживали подршку и поверење многих србских родољуба. На жалост, посрнувши у борби за политичку моћ и задобијање наклоности западних силника, они не схватају да упадају у исту замку у којој се пре њих обрео Александар Вучић: од најгласнијих противника САД, ЕУ и НАТО, постају њихови извршиоци у пројекту разарања србске државе и нације.

С друге стране, СНСД Милорада Додика је заиста годинама уназад био онај тас на ваги у органима БиХ који је омогућавао Западу, муслиманима и Хрватима да одузимају једну по једну надлежност из окриља РС и предају их Сарајеву. Зато су, уосталом, искрени националисти са обе стране Дрине годинама оспоравали његову политику, која је све до скора била налик оној коју су у Београду спроводили ДОС-овци и њихови „напредни“ настављачи.

Међутим, Додик је у последњи час зауставио и себе и Србску на рубу провалије и дозвао се памети: свестан да простора за узмицање и политичку трговину више нема, подршку је, уместо у Бриселу и Вашингтону, почео да тражи и налази у Москви. Јавно је признао да је био у заблуди по питању Европске уније, отворено се противи уласку БиХ у НАТО и једини је од свих државника у Европи (уз Александра Лукашенка) изјавио да Крим припада Русији, а не Украјини. Западни моћници не крију да су им Додик и Србска трн у оку, па отуда немачки и британски захтеви Вучићу да „пусти низ воду“ прекодринску браћу и њиховог председника, као што је то већ учинио са Србима на Косову и Метохији и у Црној Гори.

Противници Милорада Додика тврде да је његов политички заокрет последица страха од истраге Тужилаштва БиХ (које је, иначе, познато као „непристрасно“ и „праведно“). Могуће је да је једним делом то заиста тако. Па ипак, извесно је да садашњи Додиков политички курс, ма чиме био узрокован, не одговара Западу, који не трпи ни најмање отказивање послушности, а посебно не „искакање“ у правцу Русије и Владимира Путина.

Зато су србски непријатељи из Вашингтона, Брисела и Сарајева решили да искористе чувено начело „Завади па владај“, које би се, у нашем случају, могло описати и овако: „Доста је било Србе на врбе; дајте сада Србе на Србе“. И зато је много болније и по Србство опасније то што су на чело безбедносних структура БиХ постављени дојучерашњи србски националисти попут Вучића и Николића, који ће, у жељи да оправдају поверење нових газда, још ревносније и жешће прогонити своје сународнике него Американци, муслимани или Хрвати, а све по оној народној: „Ако је Турчин крвав до лаката, потурица мора до рамена“.

У случају Милорада Додика догодило се оно што је Арчибалд Рајс приметио оцењујући лик и дело Николе Пашића — да су му се „лични интереси поклопили са интересима земље“. Колико год то још увек било далеко од идеала коме светосавски родољуби теже (а оличавају га само највећи државници и народне вође, који су сав свој живот ставили у службу Богу и роду), ипак је далеко боље него када се лични интереси политичара разилазе са интересима сопствене земље и народа а поклапају са интересима туђина.

Стога је од кључне важности за очување и опстанак Републике Србске да њен народ не упадне у замку петооктобарске Србије — која тек сада, после 15 година, увиђа да је, рушећи Слободана Милошевића у име борбе против корупције, сиромаштва и неправде, срушила и своју независност, државност и слободу.

Извор: oslobodjenje.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.