Већи муслимани од Мухамеда

Прва вест коју сам видела јутрос је она о „јединственом обележавању 11. јула“. Судећи по тексту тог датума ће се 7.000 људи наћи на платоу испред Народне скупштине Србије с циљем да се на јединствен начин обележи „20. година од геноцида у Сребреници“. Иницијатор је Душан Машић, а акцију је покренуо преко свог Твитер налога.

 

tviter70001

 

Мало је фалило да повратим.

Нема потребе да идем у детаље да с годинама све више људи сумња у ту „истину“ о Сребреници. Још 2009. је емитован норвешки филм о Сребреници у коме се јасно види да и поједини припадници муслиманског ентитета у БиХ сумњају у званичне верзије догађаја и наводе примере како су им из Сарајева сугерисали да се жртвује одређен број муслимана зарад војне интервенције, на шта главни људи из Сребренице нису пристали. Онај ко жели може много тога да пронађе на интернету везано за тему Сребренице и да се увери да није све тако црно-бело тј да нити је то тај број, нити је то био геноцид нити су Срби искључиви кривци.

Но, није Сребреница као феномен пропаганде овде главна тема. Разлог за писање је нешто друго. Та, мени још увек несхватљива потреба да се додвори другима, пљуне на своје, пропагира нешто за шта није до краја јасно шта је.

Да се разумемо, не негирам да су у Сребреници погинули припадници муслиманске вероисповести, али њихова смрт није била резултат геноцидног деловања, етничког чишћења већ ратни сукоб. Тамо није убијено преко 8.000 цивила него, процене су, 1.500-2.000 људи који су погинули у војним окршајима. Сами муслимани су коментарисали да се број становника Тузле повећао за око 8.000 људи, што се подудара са неким плановима о исељењу муслимана из Сребренице у циљу припремања терена за причу о геноциду. Својевремено се причало и писало и о томе да је 3.000 људи са списка гласало на првим послератним изборима у БиХ.  О свему томе сам писала у тексту „Фабриковање историје“ па ко жели може да мало сврати у архиву. Док сте тамо могли би да баците око и на текст Снага сребреничког маркетинга,

Оно што мени највише смета у иницијативи овог новинарског мага је чињеница да ће дати све од себе да анимира 7.000 људи да леже испред Народне скупштине у знак сећања на маркетиншки подухват Сребреница, а прстом неће мрднути да на исти начин обележи бар једно страдање Срба у неком од ратова. Кад се већ закачио за Сребреницу и наводни геноцид, могао је да се информише о злочину у Кравицама, Скеланима, али целом том подручју око Сребренице, средњем Подрињу, и да сазна да су муслиманске снаге само у овом делу убиле око 3.400 Срба, махом цивила.

Могао је да се распита о „Бљеску“ и сазна да су у избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом, на путу према слободној територији у Републици Српској убијена или нестала 283 лица, међу којима је 57 жена и деветоро деце. Тада је српски збег био гађан авионским бомбама, маљуткама из хеликоптера, топовским пројектилима, али и снајперским мецима. Рањеници су или гажени тенковским гусеницама, или докрајчени ножевима.Они који нису могли или нису желели да напусте своје домове, мали број њих који је преживео, био је смештен у логоре за цивиле. Српска имања су тада опљачкана, а српске светиње су опљачкане и уништене.

Или о „Олуји“ и да сазна да су за четири дана колико је трајала ова акција, хрватске снаге убиле 2.650 српских цивила. Стотине хиљада је оних који су морали да напусте своја вековна огњишта не би ли сачували животе.

Ова три примера су само она најпознатија из ратова ’90-тих. А, има их много. Превише за један народ.

Аутошовинизам је, дефинитивно, српско проклетство. У Србији је превише оних који су, неким чудним смислом за хумор, рођени као Срби. Оних који мрзе и Србију и српски народ. Оних који чине све да се додворе другима, а то најчешће раде тако што пљују своје, понижавају своје, демонизују своје. Ти и такви ће увек устати за Сребреницу и сличне маркетиншке подухвате, али никад прстом неће мрднути за било шта што има везе са Србијом. За њих су сви други битнији, невинији, поштенији, већи мученици од било ког Србина. За њих су туђе жртве за жаљење, а српска голгота је, ваљда, и требала да се догоди.

Оно што мени највише смета у оваквим „акцијама“ је како нико никад од тих новинарских магова, вајних интелектуалаца, бораца за правду, слободу, равноправност, бораца за поштовање жртава, бројних невладиних организација које без икаквих проблема ординирају по Србији, како нико од њих никада није упалио бар једну свећу за бар једну српску жртву?

Како никада никоме од њих није пало на памет да се окупе, издају саопштење, ураде неки перформанс у част српске нејачи, српских цивила?

Како нико од њих никад није урадио ништа да скрене пажњу светске јавности, али и ове наше учмале, продане, на оно што су наша Браћа и Сестре у Републици Српској Крајини, Републици Српској, на КосМету преживели?

Како никад нико од њих није тражио правду за Србе?

Како је могуће да су највећи србомрсци у ствари припадници овог народа?

Е то је оно од чега се мени окреће желудац, баш сваки пут…

Извор: ivinsvet.wordpress

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.