Бокан: Образ спасио Србију од потпуног фијаска

4

Руски патријарх Кирил је јуче отворено понижен од стране српске власти (и опозиције), а, посредно, и од читавог српског народа.

Најважнији православни архијереј на планети је дочекан од стране мање људи него кад се са певачких тезги у иностранству враћа каква не баш најпопуларнија “Грандова” звездица.

Као да је у свести наших људи нестала она исконска свест поштовања и страхопоштовања ПРЕМА БОЉИМА ОД СЕБЕ, према заиста важним људима, органским ауторитетима од стварног угледа.

Као да смо престали да се искрено и спонтано дивимо високим представницима најважнијих и најзначајнијих организација и институција у нашем времену.

Јер, како објаснити да је на београдском освећењу споменика цару мученику Николају II (на сред Теразија, преко пута два бивша Двора, сада Градске куће и Председништва Републике) било само нас пар стотина људи? Уочљиво мање него на, рецимо, испраћају мог сина и његовог разреда на екскурзију пре пар месеци.
А то је, да се подсетимо, први икада подигнут споменик последњем руском цару у Европи и на свету (а ван руске територије и земаља са значајном руском мањином), и то баш овде код нас, у Србији.

Ниједна дневна, она веома читана новина није ставила велику слику патријарха московског и све Русије Кирила на своју насловну страну. Ваљда им то није било довољно важно у конкуренцији других значајних догађаја.
Наслови су: “Бежао код жене у Каћ”, “Чуме у притвору до месец дана”, “Убиства, драгуљи и кукасти крстови, злогласне банде бајкера у Србији”, “Поклон постер династије Петровић”, “Странци лакше усвајају нашу децу”, “Сеча у влади”, “Сандра Обрадовић затруднела са бизнисменом из Аустрије”,”Рањен младић у Немањиној улици”, “Аца Лукас се најежио”, “Неонациста заклао друга”, “Сељак ископао главу вукодлака”, “Шокантно: Моделсица објавила фотографију након стављања силикона!”, “Одвратно: шверцери пениса ухваћени на делу!”…

То су вести дана и наслови штампаних и “онлајн” медија у данашњој Србији.
То се сада чита и гута, као некакав медијски мамац за човеколике сомове, попут оне смртоносне удице са шареним мамцем и оштром куком што пробада сваку пасивну и неконтролисану радозналост.

А посета руског духовног вође – јединог човека коме председник Путин свакодневно љуби руку и слуша његове (не само церемонијалне и апстрактне) савете – изгледа није била довољно важна да истисне “Моделсице” и локалне пуцаче и преваранте са насловних страна најчитанијих српских новина. Нити да покрене наша лења телеса и одавно још малодушна бића да можемо да својим унуцима причамо како смо лично били присутни освећењу споменика човеку који је жртвовао милионе својих војника, своју земљу, круну и породицу, и сав свој живот – зато да би помогао од Аустроугарске уцењеној и скоро пониженој Србији.
Да и лично жртвујемо МАКАР НЕШТО заузврат – да приложимо, ето, пар сати свог времена (и то у недељу, кад нисмо на послу и кад смо најслободнији) у лаганој шетњи центром града.

Али није се то догодило.
Нисмо били присутни у оном броју који су то руски цар Николај и његова жртва за браћу по вери и крви заслужили.

И то је НЕИСПРАВЉИВО, овај наш (ко зна који по реду) јучерашњи грех.

Зашто ниси био, зашто ниси била, зашто нисте били јуче у пола један на Теразијама, уз руског патријарха Кирила?
Зашто?

Шта вас је то толико важно задржало и спречило да не будете тамо где смо СВИ ЗАЈЕДНО јуче требали да будемо?

Како нисте разумели важност овог вашег доласка (можда и једине прилике где је тако нешто било стварно важно)?

А архијереји наше Цркве нису успели да доведу макар своје вернике из београдских цркава након недељне литургије на овако важан догађај (на коме су били присутни и српски патријарх Иринеј и неколико епископа). Невероватно, али истинито!
Или њих уопште није ни занимало да неко дође да увелича освећење царског споменика или немају вернике или их верници не слушају и не поштују.
Нешто од тога је у питању, јер се никако другачије не може описати, ни објаснити овако млак и безвезан дочек руских државних званичника и лично патријарха читаве Русије од стране православних Срба, још преосталих родољуба.

Није ми намера да критикујем нашу Цркву (јер је често и пречесто критикују и нападају најгори међу нама), али морамо да јавно и без околишања приметимо макар оне најочигледније доказе наше слабости, да бисмо ишта могли да изменимо набоље…

Руски патријарх је са собом Србији на дар донео честице светих моштију руског кнеза-хероја Александра Невског. И дошао да лично потврди спремност Руске православне цркве да комплетно финансира украшавање Храма Светог Саве мозаицима (које ће радити најбољи руски мајстори).
И да нам, са своје стране, лично пренесе одлучну намеру Русије да брани, храни и ојача у вери и слободи братску јој Србију.

И СВЕ ТО су испратили Срби у великом броју на достојанственој служби у Храму, али, нажалост, нису довршили започето својим (ничим оправданим) недоласком на освећење споменика руском цару (које је почело тачно 45 минута након краја литургије).
Па није их ваљда она ситна кишица спречила у томе?! Или јурњава на рани ручак, одлазак на пијацу, читање новина, подневна дремка, кафица или вињак с друштвом…?!

Нешто се страшно дешава с нама, а да то нисмо ни приметили.

Да није било пар момака из “Образа” са великим руским заставама и сликама Игора Стрелкова и цара Николаја Другог, као и мог пријатеља који је (као и у случају Путиновог доласка) организовао штампање и бесплатну поделу постера руског цара испред Храма Светог Саве – био би то потпуни фијаско.

Велика је ово и неисцрпна тема, далеко изнад свакодневних проблема који нас заокупљају и муче.

Шта се то дешава с нама?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.