Лелек за последњом барикадом

Михаило Меденица
Нико је неће споменути даље од вести, мада је много више од тога!

Мало ко ће зажалити за њом, осим оног народа који ју је зидао као један од последњих споменика српског постојања на Косову.

Можда је сасвим погрешна паралела, можда је и срамотно да упоређујем, али та барикада на ибарском мосту, која раздваја Митровицу на српски и албански део, пала је налик толиким српским гробљима која су сатрта и затрта широм Косова и уздуж Метохије.

Гробља су била смирај умрлима, овај незграпни “Стоунхенџ“ био је некакав смирај живима, а не пука дивљаштина, кубици шљунка и тоне цемента…

Ноћи сам провео на њој. На свих 17 барикада које су тада, уз благослов Београда, постављене као примитивни отпор надирућем злу у јуришу на шаку слободне гробне српске земље.

Тадић их је амниновао, соколио те несрећнике да свака кућа узида по камен из темеља у тај српски зид плача, па га се одрекао, па их се одрекао, гледајући на Косово и Метохију тек преко рамена Микија Ракића и Небојше Стефановића. Вирећи иза њих ко стидљива сеоска млада.

Тој истој барикади ходочастили су данашњи председник и премијер, и тада сам био доле, када је мајстор илузије Александар Вучић пркосно стао ногом на прве метре незграпне бране лудилу које је претило с оне стране моста, а Тома ни толико.

Народ им је веровао, а они су у том врелом летњем косовском дану деловали као да ћутке, смерним и покорним кораком, прилазе последњој светињи до које се могло, преко које се није смело и која се морала бранити, као крајпуташ народа који је остављен да пострада за њихове пароле и јефтини ћар.

Била је то масовна гробица вере, идеала и примисли да је сваки камен истргнут из темеља куће Србина решеног да остане и опстане.

И била је то – најружнија творена на кугли земаљској, али сасвим сам убеђен видљива с висина, оних на које смо имали право и на којима нас је било једнако као и под земљом. На земљи понајмање.

Ова је била и Грачаница, и Дечани, и Богородица Љевишка, и Самодрежа, и Архангели, иЗочиште, и Девич, и Патријаршија, све то више него гомила истовареног беса и пркоса на прилазу мосту, који задуго, нажалост, неће спајати људе.

Много пре ње падали су зидови српске вере да то јесу међаши Србије које бране крстови и иконе на њима и покличи властодржних позадинаца с међуречја Саве и Дунава.

Да је Србије, ко што није, ово не би била вест, пука и безлична, већ тужбалица барем, молебни дан, клепала и звона би тукла да ожале светињу јер није барикада тек товар шљунка и тоне цемента – већ незграпна задужбина народа који се зарекао ни корак даље, а данас још једно затрто гробље вере у лаж и лажове, којима је била само говорница.

Првима за пад, другима за лет, једнако подмукло и безосећајно за људе који су бетонску накарад чували да је сутра утемеље у државу, у славе, крштења, сахране…

Сада, збраниће и овако плитак и крвави Ибар, југ ће сеирити јер међаша више нема, осим тамо где их они разрежу и поставе.

Таман толико камења фали у српским гробљима, небројено више у затрављеним богомољама, закоровљеним селима, запапраћеним засеоцима…

Да је правде, Тадић и његова фаланга, Николић и његови јуришници, требало је први пијуцима да ударе по барикади, макар представили то као велику инвестицију у Србију, почетак каквих радова који ће нас одвести путем поплочаним „добрим“ намерама. Знамо куд тај пут води…

Да је људског у њима, зором је требало да ударе на своју лаж и симболично окрње речи скупље од живота које су узвикивали уз хук подмуклог Ибра, али…

Косово и Метохија је њима што и јесење лишће што преваљају Ибар, Дрим, Ситница, Лаб, Бистрица пећка и призренска…

То народа доле је онај ситниш кој немаш где у поцепан џеп, зато барикада, о туго, јесте тек немушта и штура вест…

Зато овако будаласто и наричем над најгрђом хрпом окамењеног Србља и арматуре пободене у Србију, као крстаче у плитке хумке јунака на местима где су пали…

Морао сам да је ожалим, јер знам колико је Београду требала та барикада, а колико је тим несрећницима значила!!!

Била је то последња „светиња“ до које се могло без бојазни, пратње, ћутње и зазирања.

Била је Девич, Грачаница, Зочиште, Самодрежа, Дечани, Патријаршија… свима који нису могли до њих.

Од јуче је само забран у плитком и подмуклом Ибру, даље се једнако не може…

Само, требало је сачувати по камен за сваког од месија који су „поклонички“ стали пред њу.

Не да их подсећа, нема на шта – сећања су се одрекли.

Да их жуља…

(Два у један)

(НСПМ)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.