Зашто се нико не чуди

Славко Димитријевић, редитељ

 

Живели смо више од пола века у систему једнопартијске државе која је формално имала елементе демократског устројства (парламент, изборе, синдикате и слично), али који су били само первертирана травестија тих појмова, док је стварно била на снази једнопартијска комунистичка диктатура. Тако се народ навикао на лажност и истинску неважност ових демократских институција.

Сведоци смо новог дезавуисања и обесмишљавања избора у режији владајућих странака са којима се слажу и странке тренутне опозиције, сем часног изузетка једне парламентарне странке и неколико побуњених посланика. Не ради се само о манипулацијама у току изборног процеса, крађи гласова , постизборној куповини и међустраначком прелетању после избора, него и о враћању на потпуно обесмишљавање читавог изборног система тиме што се, без обзира на резултате, успоставља власт само једне партије, односно коалиције која је на власти. То очигледно показују локални избори чији резултати су у ствари унапред познат. Јер, и када су различити од оних на нивоу државе, они се у постизборном процесу успостављања власти „прилагођавају“ задатој политичкој слици.

Ово није једини пример одржавања метода политичке оперативе из периода пре увођења вишестраначког система, али је сигурно најзначајнији и најопаснији по парламентаризам у Србији. Сада је сасвим јасно одакле потиче вишегодшње кукање појединих странака у Србији о неопходности „укрупњавања“ српске политичке сцене. То је заправо жал за једнопартијским системом и покушај његове суштинске растаурације, кад већ не може да се то уради на формалном нивоу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.