Русија је алтернатива

Директор РИСИ о „руској алтернативи”, супарништву САД и Русије, Кини и Немачкој, Путину и Обами (први део)

Ми се налазимо у сталном ривалству са САД и њиховим савезницима. Постоји објективна реалност: Америку не интересује какво је код нас уређење – монархистичко, комунистичко или капиталистичко – главно је да Русија не буде јака
То није зато што они не воле Русе. По њиховом мишљењу, сав свет је једноставно– бизнис-пројекат. У том бизнису постоји економија, постоји идеологија, а конкурент је непотребан. Слаба Русија – то је добро. Подела Русије – још боље

  • Неки руски политиколози причају бајке о томе како ћемо ми са Американцима да се „помиримо” и како ће нам то ићи на руку. Они не желе да схвате или не желе да признају да се, понављам још једном, ми као велика сила налазимо у константној конкуренцији и супарништву са САД
  • Уодређеном моменту то може да пређе у оружану конфронтацију. Зато је сваки покушај смањивања нашег нуклеарног потенцијала веома опасан
  • Фукујама се лично одрекао „краја” који је описао. Зашто? Па, видео је да се Кина уздигла, а да Русија није умрла. Код нас се многи нису замислили над тим зашто је Фукујама тако написао. Он је видео у Русији оно о чему ми сада говоримо: руска цивилизација је – алтернатива. Ако нема алтернативе – нема историје
  • Делује ли данас нека наднационална светска структура? Она постоји, мада се ја категорички не слажем да она управља светом. Али, делује. Она, поред осталог саветује и како да се бира председник Сједињених Држава
  • Немачка има шансу да постане центар светског утицаја ако превлада свој национални прелом. Ако Немци то успеју – моћи ће уз помоћ Русије да постану још један од утицајних центара. За нас је то повољно. Нама је тешко да сами конкуришемо Америци, Великој Британији и још неком тајном и скривеном…
  • Политичара, као што је Путин, сада уопште нема у свету. Не убрајам Кинезе, њих је тешко разумети. Таквог политичара сада нема ни у Европи, ни у Америци
  • Многи савремени „пластични” политичари, понекад личе на шоумене, напросто су смешни. Они се плаше Путина, плаше се да разговарају с њим
  • Обама ме подсећа на неког „необољшевика” који свечано објављује идеолошке клишее: „демократија”, „људска права”… И ништа више. А у Европи кога има? Последњи стварни лидер нације био је Жак Ширак. Интелектуалац, знао је стране језике, Пушкина читао у оригиналу

УТИЦАЈНИ московски лист „Столетије” објавио је широки разговор са директором Руског института за стратешка истраживања – генерал-потпуковником и доктором историјских наука Леонидом Петровичем РЕШЕТЊИКОВОМ.

Факти у два дела преносе најважније делове тог интервјуа којем је повод била и недавно објављена Решетњикова „Вратити се у Русију. Трећи пут или ћорсокак безнађа”.
Други део интервјуа можете прочитати овде.

Установе сличне вашем РИСИ постоје у разним земљама. У САД их има много. Упоредите ваш институт, на пример, са познатим америчким стратешким истраживачким центром – „Ренд корпорејшен”.

– По карактеру и циљевима ви сте прилично тачно навели „Ренд корпорејшен”. Ми смо, чак проучавали како тај центар ради. Могу да кажем да када би се ми финансирали макар 1/5 од онога како се финансира „Ренд корпорејшен” да би нам то значајно олакшало посао. Али, са толико новца, свако би могао…

Мада, грех је да се жалимо. У државном буџету ми смо у посебном реду. Сматрам да федералне власти часно плаћају рад наших сарадника.

На претходном месту, пре доласка у институт, био сам шеф информативно аналитичке управе за спољну обавештајну службу. То је тежак посао. Кад сам кренуо у РИСИ мислио сам да ћу, можда, мало предахнути. Ма какви! И овде се осећа напетост. Кад позиваш на рад неке стручњаке који су „слободни”, а зарада није лоша, они често одбијају и то из једног разлога – мора се свакодневно радити од јутра до вечери, па и после вечери…

Свакодневно мора да се проучи и потпише 3-4 документа, а сваки је око 40 страница. Радимо и обичне белешке са хитном анализом, то 5-6 страница о најактуелнијим процесима, који се одвијају у свету и у Русији. А сва документа излазе са једним потписом – директора.

На пример, треба проучити ситуацију у Сирији, увидети тенденције?

– Да, и наше могућности за утицање на ситуацију. То је стандардно. Веома компликован посао… Иначе, не вредимо ни пребијене паре ако само описујемо оно што се већ десило.

Желели бисмо да чујемо и вашу процену спољних претњи.

– Пре свега треба имати у виду да се ми налазимо у сталном ривалству са САД и њиховим савезницима. Постоји објективна реалност: Америку не интересује какво је код нас уређење – монархистичко, комунистичко или капиталистичко – главно је да Русија не буде јака. То није зато што они не воле Русе. По њиховом мишљењу, сав свет је једноставно – бизнис–пројекат. У том бизнису постоји економија, постоји идеологија, а конкурент је непотребан. Слаба Русија – то је добро. Подела Русије – још боље. Ето, после 1991. „обрезали” су нас, то је дивно, али, ипак, Руси се опет понашају како не треба – покушавају да играју улогу велике силе…

Ако се не будемо озбиљно односиле према свему томе можемо се наћи подељеним још неколико пута.

Представља ли војну претњу, пре свега, НАТО?

– Наравно. Сећате ли се колико је разговора било о томе да ће се НАТО трансформирати у некакву војно-политичку организацију и да се неће ширити на Исток? Међутим, у пракси се ништа није променило. А идеја о ПРО? Данас је то најреалнија опасност.

У штампи се појављују мрачна упозорења експерата – амерички систем ПРО прелази из одбрамбеног у офанзивни, у инструмент првог разорног удара. То се ради тајно, чак и у односу на савезнике НАТО. А по мишљењу неких стручњака ситуација је гора него 1941.

– У сваком случају, залажући се за дијалог са Сједињеним Државама и њиховим савезницима ми увек треба да имамо на уму: они су заинтересовани за то да Русија постаје слаба. А ако се још и распарча на неколико делова, на пример, на републику Сибир, Поволожје итд, то је одлично. Биће вам лепо, кажу они…

Леониде Петровичу, док је постојао Варшавски споразум – НАТО никада није помишљао да нападне. Слажете ли се с тим?

– Да.

Сад је Русија у поређењу са НАТО много слабија. Шта задржава алијансу? Наш нуклеарни штит?

– Наравно. Ми имамо штит и то у веома добром стању.

Али, нас упорно хоће да приморају да смањимо своје нуклеарне потенцијале…

– И при том опет уверавају „да ће нам бити лепо”. Уз то неки руски политиколози причају бајке о томе како ћемо ми са Американцима да се „помиримо” и како ће нам то ићи на руку. Они не желе да схвате или не желе да признају да се, понављам још једном, ми као велика сила налазимо у константној конкуренцији и супарништву са САД. А у одређеном моменту то може да пређе у оружану конфронтацију. Зато је сваки покушај смањивања нашег нуклеарног потенцијала веома опасан.

Министар одбране Сергеј Шојгу енергично успоставља и повећава одбрамбену способност Оружаних снага. Дмитриј Рогозин такође свом снагом решава тај задатак. И један и други виде будућност.

Кажу да Рогозин, ипак, није стручњак за одбрамбену индустрију, он је политичар, дипломата, доктор филозофских наука…

– Има много стручњака, главно је да постоји „мотор”. Ја сам директор института, али стручњак само за две, три области. Рогозин је – тај „мотор”. Издвојена су огромна средства за покретање војно индустријског система и треба их реализовати.

Има ли времена?

– Да, има. Нуклеарни потенцијали нам омогућавају модернизацију.

А Кина? Ваш колега из спољне обавештајне службе, познати експерт Николај Сергејевич Леонов, сматра да је Кина нама окренута леђима, а не лицем. А не представља претњу какву неки либерални стручњаци, чак и војни, покушавају да „нацртају”. Слажете ли се са том тврдњом?

– У потпуности. Основни интереси Пекинга, ипак су на југу и југоистоку. У ком правцу ће се развијати та земља тешко је предвидети, али сада – то кажем са пуном одговорношћу – Кинези су толерантни и морални у свим својим поступцима који се тичу Русије. Они су заиста наши партнери. Ми можемо заједно да радимо многе послове: и економске и војне и војно-политичке.

А БРИКС – да ли је довољно моћна и витална структура?

– Па, тешко га је назвати структуром. То је за сада „организација из интереса”. Међутим, веома перспективна, мада је светска криза, наравно, прилично „покосила” чланове БРИКС-а. Они који су наши конкуренти, такође у БРИКС-у виде перспективу – разуме се, за себе неповољну, и раде са одређеним земљама, сметају неким нашим интеграционим напорима. БРИКС се сада налази у таквој фази да из „организације из интереса” може да се претвори у организацију узајамног деловања земаља – субјеката.

Леониде Петровичу, постоје разне геополитичке теорије, чији је смисао пуна планетарна интеграција, прелазак из мноштва држава, народа, нација и култура у униформни свет (OneWorld). Према тим теоријама, на крају и Русија, наводно, треба да нестане. Да ли се на том плану појавило нешто ново или је све по старом?

– Добро кажете – теорија је много, а суштина је стара и циљ исти: слабљење Русије. Шта је још индикативно? Ето, ја сам члан Научног савета при министарству иностраних послова, Научног савета при Савету за безбедност Руске Федерације, Јавног савета министарства одбране, и невероватно, чак се и ту налазе колеге које често говоре – желео бих да то нагласим, – да се на Русију нико не обазире. Русија одавно није велика сила, чак ни регионална. Нас једноставно хоће да навикну на мисао да смо слаби, никакви, сиромашни… На заседању једног од савета недавно нисам издржао и рекао сам да је обрнуто, да сви желе да разговарају са Русијом, сви узимају у обзир фактор Русије и тако ће се наставити. При том, постоје у свету снаге, чак и у Европи, које желе даље јачање Русије.

Уз то смо и пета економија у свету!

– Узмимо Сирију. Да Русија није заузела принципијелан став, Американци би већ сад „обрађивали” Техеран. Русија је рекла машини „Стани!” – и две године не могу ништа да ураде.

Али, сиријско питање никуда није отишло… Ситуација је компликована.

– То је резултат мешања споља. Посебно америчког, и на Блиском Истоку и на Северу Африке. Тамо се дешава криза исламске цивилизације, појавиле су се световне снаге које теже потрошачком друштву Запада (посебно у главним градовима), а истовремено ислам доживљава не баш добра времена. А западњаци су посегнули у та „осиња гнезда”.

Мислили су: ослабићемо једну земљу, другу и ми ћемо управљати. А тамо је уместо демократске опозиције само Ал-Каида. Они само појачавају хаос. Надали су се да ће и Турску да ослабе. Тамо ћемо такође организовати демонстрације иначе се Ердоган веома занео. Турска је савезник САД, али је сувише самостално почела да се понаша, па хајде да јој „мало станемо на реп”! У Истамбулу су почеле демонстрације које су објединиле и анархисте и комунисте и хомосексуалце. Све се окупило да сруши исламски режим. Ја не иступам у одбрану неког режима, говорим само о томе како се таква геополитика производи.

У свету је ситуација веома компликована, а као што видимо, Русија сада има улогу у стабилизацији.

У сваком случају „краја историје” по Фукујами за сада нема?

– Као што је познато, Фукујама се лично одрекао „краја” који је описао. Зашто? Па, видео је да се Кина уздигла, а Русија није умрла. Код нас се многи нису замислили над тим зашто је Фукујама тако написао. Он је видео у Русији оно о чему ми сада говоримо: руска цивилизација је – алтернатива. Ако нема алтернативе – нема историје.

Ми, Руси, морамо коначно да схватимо да немамо другу улогу осим да будемо алтернатива.

Сем набројаних, које утицајне центре видите још у свету?

– Постоје један – два закулисна центра, који се не виде добро, али су присутни.

„Светска влада”?

– У извесном смислу.

Очигледно, под притиском тих закулисних центара, САД понекад спроводе политику неповољну и за себе, као државу?

– Да, при том са својим најближим савезником – Великом Британијом.

Односно, делује нека наднационална светска структура?

– Она постоји, мада се ја категорички не слажем да она управља светом. Али, ви сте у праву – делује. Она, поред осталог саветује и како да се бира председник Сједињених Држава…

Иначе, Немачка има шансу да постане центар светског утицаја ако превлада свој национални прелом.

Поред осталог, то је трећа економија у свету…

– Економија да, али остаје прелом – то је резултат пораза у Другом светском рату.

Као што је познато, Немачка је још 1949. потписала са Вашингтоном „канцелар акт”, и Американци им не дају ни да писну. Према том тајном споразуму, сваки нови канцелар Немачке све до 2099. обавезан је да потписује такозвани канцелар акт са председником САД, у којем се утврђује унутрашња и спољна политика Немачке, чак и контрола немачких средстава јавног информисања од стране САД.

– Ако Немци буду умели да превазиђу ове и друге последице пораза у прошлом рату, моћи ће уз помоћ Русије да постану још један од утицајних центара. За нас је то повољно. Нама је тешко да сами конкуришемо Америци, Великој Британији и још неком тајном и скривеном…

Има ли, по вашем мишљењу, Латинска Америка шансу да постане светски центар? Или је она осуђена да игра споредне улоге?

– У совјетско време су се надали да ће се Латинска Америка уздићи, али не успева. У светској геополитици земље Латинске Америке играће приметну улогу, али тешко да ће постати центар… Ипак, тамо је знатно мање марионета него што је било у недавној прошлости.

Последње иницијативе и залагање нашег председника за Сирију, поново су покренуле саопштења о њему, о независној и алтернативној позицији Русије.

– Желим да кажем потпуно искрено: таквих политичара, као што је Путин, сада уопште нема у свету. Не убрајам Кинезе, њих је тешко разумети. Таквог политичара сада нема ни у Европи, ни у Америци. Многи савремени „пластични” политичари, понекад личе на шоумене, напросто су смешни. И они га се плаше, плаше се да разговарају с њим.

Морам да кажем: када сам радио у иностраној обавештајној служби, имао сам прилике да ближе видим делатност председника. Таквог човека, који тако аргументовано, јасно и истовремено суптилно штити интересе своје земље – таквог нема, а ја сам радио и у време Брежњева и Андропова и Черњенка.

Обама ме подсећа на неког „необољшевика” који свечано објављује идеолошке клишее: „демократија”, „људска права”… И ништа више. А у Европи кога има? Последњи стварни лидер нације био је Жак Ширак. Интелектуалац, знао је стране језике, Пушкина читао у оригиналу.

Путин је, вероватно, моћан и зато што је прошао школу обавештајне службе – нико га до краја не може разумети. Неки му приписују једно, други друго, а он, како кажу филозофи, остаје „појава за себе”.

– Путина треба пажљиво читати. Понекад он исказује јаке судове који треба да се развијају, да их ми развијамо. Али, ми их нарочито и не развијамо…

Треба схватити да се наше друштво, нажалост, јако деморалисало, при том не од 1991. већ знатно раније. Путин је добио најтеже наслеђе.

Нећу да кажем да је наш председник – идеалан, али у овом моменту у савременом свету он је најјачи политичар–државник. То је моје непоколебљиво мишљење. А затим… Кад јак мушкарац плаче – ја верујем таквом човеку. Кад у тренутку јаког емотивног полета, одушевљења, који је повезан са самилошћу или патриотизмом видиш сузе у очима, значи, његово срце ради. Спреман сам да главу дам да наш председник ради и срцем, а не само главом.

Како се снаћи са овом громадом – Русијом? Она је још 1917. запала у велику неприлику…

(следи наставак)

Превела

Ксенија Трајковић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.