Смисао живота

У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ЖИВОТА?

Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична. Човек заборавља на главно – на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над тим ко је он, због чега је на земљи? Он личи на куглу бачену на зелено поље билијарског стола која се од невидљивих удараца котрља, као да јурца с једне стране на другу. У овој сталној испразности, у овом ковитлацу послова смрт га затиче неочекивано. Он личи на тркача који изненада пада спотакавши се о камен. Све за шта је био везан, све што је стекао, топи се и нестаје. Вечни живот и духовни свет су за таквог човека непријатна, страшна неочекиваност.

Човек осећа незадовољство, осећа потмулу чежњу у дубинама свог срца и тежи ка томе да га насити насладом. Али су оне попут морске воде: што је човек више пије, тим је жеђ мучнија, што се више препушта насладама и страстима тим више позлеђује ране своје душе, тим болније оне крваре. Страст увек лаже, увек обећава, али никад не даје обећано. Задовољење страсти никога није учинило срећним, није донело души мир и радост, ту постоје само две фазе: опијеност и разочарење. Насупрот томе, победа над страстима човеку даје осећање светле радости. Наслада је сурогат среће, демонски фалсификат који је позван да подметне себе уместо духовне радости. Она се завршава тешким осећањем унутрашње опустошености и притом што је интензивнија била сама наслада тим снажнији ће бити и каснији осећај губитка.

Главна и универзална страст је самољубље које се испољава као гордост. Гордост рађа егоизам и егоцентризам – изопачену љубав човека према себи самоме. Затим следе три страсти: среброљубље – везаност за новац и ствари. Сластољубље – жеђ за насладом, сласт на чијем дну је горчина, илузија. Славољубље је лаж душе, која претвара човека у глумца који игра на животној сцени ради одобрења и аплауза оне гомиле, коју исти овај човек у дубини свог срца презире. Ове страсти заслепљујући човека рађају друге: неразумност – кад човек уместо истинског потура лажно за главни циљ свог живота. Незнање – кад човек искључује себе из унутрашњег, духовног живота који даје истинско знање и мудрост и пребацује се искључиво на изучавање спољашњег, што га чини духовно слепим. Заборав – заборављање смрти и лекција које му живот даје. Човек стално пада на истом месту.

Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот. Коначан циљ и смисао људског живота јесте Богоопштење. Земаљски живот је човеку дат због слободе избора. У слободи воље је почетак човековог вечног спасења, али у слободи воље је и могућност вечне погибли. To je велики и страшан дар, величина човека и уједно огромна одговорност, које већина људи није свесна. Овде, на земљи, у дубинама људског срца се решава судбинско питање: „С Богом или без Бога?“

Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од греха, зато је Хришћанство – искуство борбе са собом. Сав овај живот је борба и њено главно поприште је људско срце. Ако би се могли спустити у своје срце, тамо би могли видети само таму. У нашем срцу је – грех и хаос страсти; само благодат Божија, која саучествује вољи човека, може да очисти и просвети његово срце. Али за то је неопходан напор, пред којим одступа већина људи.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чиревима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Да би човек пожелео да достигне рај треба прво угледати пакао у својој души како би се избавио од њега. Овај пут се назива покајање. Једини пут од земље ка Небу, једини пут људске душе ка Богу. Без виђења сопствених грехова покајање није могуће. Не спознавши дубоко своје грехове, своју кривицу, свој унутрашњи разврат, човек не може да се промени, не може да се покаје и да прими благодат Божију, не може да ступи у нове односе с људима и с Богом. Сваки грех мора бити очишћен покајањем. Најстрашније стање наступа кад човек престаје да види свој грех, кад више није свестан дубине свог пада и кад се труди да оправда себе. Овакав човек више није болестан, овакав човек је духовно мртав.

Постоји нешто што је потребно сваком човеку, чак и ако он то отворено не признаје, чак и ако је то тајна његовог срца. Оно што је сваком човеку потребно јесте љубав. То је оно осећање у чијој топлини жели да се огреје душа сваког човека, чак и злочинца. Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Свети Јован Златоусти говори: „Господ човека воли више него сав видљиви свет“. Читав свет пред Богом је ништаван у поређењу са једном људском душом.

После речи „слобода”, вероватно ниједна реч није подвргнута таквим изопачењима као реч „љубав”. Страст и љубав су супротне појаве иако се страст често назива љубављу. Напротив, само победа над страстима може људско срце да отвори за праву љубав. Највиши облик љубави је духовна љубав – сачувана у учењу и животу Цркве. Хришћанска љубав јесте поштовање људске личности као појаве вечности, као бесмртног духа, одевеног у тело. Само кроз дуг пут очишћења душе од греха буди се људски дух и срце осећа љубав као нови живот, као осећање које се ни са чим другим не може упоредити. Ова љубав је лишена потресних емоција, она је тиха, дубока.

Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Љубав патње других жели да преузме на себе, a своју радост да подели са свима. Преподобни Агатон је говорио: „Желео бих да узмем тело губавца и да му заузврат дам своје тело.“ Страст и чулност напротив чине човека егоистичним и суровим. Мржња и егоизам су духовна смрт.

Свети Оци кажу: „Љубав је живот.“ Што човек више воли, тим је његов живот дубљи и срећнији. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо духовне љубави. Свети Апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.”

Истински живот је вечни живот. Вечни живот је вечно приближавање Богу. Рај јесу зраци љубави од сваког Свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави. Оно што је (Свети Апостол Павле) тамо доживео није могуће изразити људским речима, зато је Апостол могао само да каже: „Видео сам оно што око није видело, чуо сам оно што ухо није чуло и осећао сам оно што на срце човеку није долазило.“

Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом – грех. Душа мора да дође до закључка о томе да здравље и болест, дубока старост или рана смрт, испуњење или неиспуњење планова и жеља нису добро и зло, већ само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.

Браћо и сестре, велико је људско срце! У њему почиње рај или пакао већ овде, на земљи.

Амин.

(Изводи из текстова и беседа архимандрита Рафаила Карелина)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.