Крстоносци

КРСТОНОСЦИ

И рече ми: ово су који дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје, и објелише хаљине своје у крви јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим и служе му дан и ноћ у цркви његовој (Откр. 7, 14-15).

У радном логору Темникову био сам распоређен у групу за сечење дрва. Наш задатак био је да посечемо шуму која је постала позната широм света по пустиножитељу (пустињаку) који се у њој подвизавао, Светом Серафиму Саровском. Неко време, сарадник са којим сам тестерисао дрва био ми је Козак из Кубанске области. Био је моје висине, али снажан и јак. Изгледао је здраво, премда је, као и сви затвореници, имао бледо лице. Помало сам се прибојавао таквог партнера. С обзиром да сам имао слабо срце, плашио сам се да нећу моћи да радим упоредо са њим и да ћу од њега слушати захтеве да пожурим, пропраћене псовкама и увредама. Међутим, док сам прихватио држач тестере, чуо сам га да каже: „Брате, немојмо журити, хајде да радимо полако и уједначено.“

„Зашто, упитао сам, јеси ли болестан? Која си категорија?“

„У реду је, ја сам прва категорија. Добро се осећам. Али, коме је потребан наш рад? Само ђаволу. Сви смо ми приморани да радимо за њега.“

Прекрстио сам се. Мој другар је учинио исто. Оборили смо дрво и када смо почели да га цепамо, Григорије – тако се звао – започе да прича: „Совјетска влада жели да сагради комунизам без Бога, да би се потом разметала, и хулила на име Божије. Онај ко помаже безбожницима у тој изградњи, и сам учествује у рату против Бога; он хули на Бога заједно са њима. Али, ми смо Хришћани; ми морамо бити војници Христови. Бог је дозволио да паднемо у заточеништво сатанино. Сада смо његови заробљеници. Међутим, ми му не морамо служити и помагати у рату против Бога.“

Три дана након нашег заједничког рада, одбио је да и даље долази на радни задатак. Одвели су га у самицу, а онда је, заједно са другим затвореницима који су одбијали да раде, спроведен у други логор, а ја сам му изгубио траг. Прошла је година дана; премештен сам у Алтајску област, у Осинавки. Једне топле пролећне вечери, непосредно после Ускрса, враћали смо се са посла у наше бараке; зачули смо гласове како сложно певају: „Христос воскресе из мртвих“. Нисам отишао у бараку, већ сам се, као и остали затвореници, упутио у правцу одакле се чуло певање. Иза последњих клупских барака налазила се ограда од бодљикаве жице и у њој група од око сто педесет затвореника који су изгледали потпуно другачије од нас. Били су то „Крстоносци“. Сви су били у цивилном оделу, али су им зато свима главе биле обријане. На грудима или левом рукаву био им је пришивен бели крст једнаких кракова. Били су различитог старосног доба, од двадесет до шездесет година. Сви су били мршави и испијени и личили су на живе костуре. Међутим, њихова бледа лица блистала су од среће. У тој групи били су само мушкарци; жене су биле сабране у другом логору.

Када сам се кроз гомилу пробио до ограде од бодљикаве жице, један од „крстоносаца“ потрчао је према мени. Препознао сам свог старог пријатеља, Козака Григорија. Успели смо да, кроз бодљикаву жицу упутимо један другом ускршњи (пасхални) пољубац. Као и сви „крстоносци“, био је врло мршав и крајње исцрпљен, али је његово надахнуто лице блистало неземаљском лепотом. На брзину ми је испричао шта му се догодило: „Баћушка, послушао сам твој савет и престао да пушим; од темниковских логора немам више никакву потребу за тим. Тамо сам се, захваљујући боравку у самици, надахнуо идејом да се придружим овој групи Христових ратника, ових „крстоносаца“. Логорске власти покушавају да нас натерају да радимо, али ми упорно одбијамо. Време проводимо у молитви, певању и читању, јер се припремамо за смрт… одузели су нам наше књиге, али су нам их слободњаци (слободни радници) из логора вратили. Бог нас храни. Власти нам дневно дају само двеста-триста грама хлеба и мало вруће воде, коју називају супом. Људи који раде у логору дају нам додатно следовање хлеба, каше и друге хране. Стално нас пребацују из једног логора у други и свугде покушавају да нас наговоре да радимо. Док путујемо колима, још суровије осећамо глад, а они нас из тог разлога намерно дуго држе на точковима.

После Темникова, био сам у Соловкију, у Вишери, на Уралу, у Коплосу и у тајги у Томску… Сада су нас довели овде, али и ту ћемо се задржати само неколико дана. И овде има „крстоносаца“. Придружиће нам се и бићемо одведени у Обдорску пустињу, где одводе све побожне људе који одбијају да сарађују са совјетским режимом. Тамо их избацују у пустињу. Глад, хладноћа и скорбут помажу бољшевицима да брже побију своје жртве. Али ту, у пустињи, где је далеко од света и где је ближе Богу, човек је истински слободан да се постара за своје спасење. Бог своје истинске робове укрепљује чудесним виђењима и знамењима. Придружи нам се, оче. Пођи са нама и заслужи мученички венац. Међу нама су и двојица свештеника, кажу да су из Твера, затим ваша сабраћа из Вороњежа, а наравно и из других места.

Док сам слушао Григорија, обузела су ме снажна осећања и неизрецива радост. Читаво моје биће горело је благонаклоношћу, саосећањем и страхопоштовањем пред светим покретом тих „духовних хероја“ који су подносили страдања као добри војници Христа Исуса (2. Тим 2, 3). На жалост, нисам био достојан да и ја узмем учешће у њиховом светом покрету: нисам се могао ослободити своје прорачунатости. Ускоро је ограда од бодљикаве жице, уз клупске бараке, била окружена наоружаним стражарима и приступ „крстоносцима“ био је забрањен. Ипак, још три дана могло се чути њихово пасхално појање. Затим су ишчезли. Чуо сам да су их заиста упутили у Обдорску тајгу, у пусту тундру, на обалу Арктика, одакле нема повратка.

Протојереј Николај Масич

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.