Национално васпитање

У овом времену страховитог политичког и моралног посрнућа, сваки благоразуман Србин и Србкиња вапи за смисленом будућношћу у коју ће нас увести наши потомци, наша србска деца. То, међутим, неће бити могуће уколико надолазећа поколења не будемо васпитавали у светосавском духу побожности, честитости и родољубља.

У борби за право и здраво васпитање деце треба радити тако да сви лепи предмети који први буде дечији дух, који у њему изазивају гануће, усхићење, дивљење, осећање лепоте, осећање части, радозналост, великодушност, жудњу за подвизима, вољу за квалитетом – буду национални, односно, код нас Срба – национално србски. И даље: да се деца моле и размишљају србским речима како би осетила у себи крв и дух својих Србских Предака и прихватила љубављу и вољом целокупну историју, судбину, пут и мисију свога народа, да би се њихова душа одазвала трепетом и ганућем на дела и речи србских светитеља, јунака, генија и вођа. Добивши у предшколском узрасту такав духовни набој, и имајући у својој породици живо огњиште таквих расположења, србска ће се деца – ма где била – развити у праве и истинске Србе и Србкиње.

Нашу децу треба посебно богатити следећим богатствима:

1. Језик – Језик на тајанствен и концентрисан начин садржи у себи целокупну душу, целокупну прошлост, целокупни духовни склоп и целокупне стваралачке замисли народа. Све то дете буквално треба да добије заједно са мајчиним млеком. Посебно је важно да буђење самосвести и личне свести детета (обично у трећој, четвртој години живота) буде на његовом родном језику. При том није важан онај језик на коме пред њим говоре други, већ је важан онај језик на коме му се обраћају, приморавајући га да њиме изражава своја сопствена унутрашња расположења.

Отуда га не треба учити туђим језицима све док логично и течно не проговори на свом националном језику. То исто важи и за читање: док дете не почне да чита течно на матерњем језику, не треба га учити никаквом страном читању. Касније у породици треба да доминира култ матерњег језика: сва главна породична збивања, празници, значајне размене мишљења, морају да се одвијају на србском језику. Све језичке вулгарности морају се одстранити. Веома је важно често читање наглас Светог Писма и србских класика, редом од стране свих чланова породице, макар помало. Такође, веома је важно и упознавање са старосрбским језиком у коме и данас живи освештана снага древног и славног Србства. Од суштинске важности су породични разговори о преимућствима и предностима матерњег језика – о његовом богатству, милозвучности, изражајности, стваралачкој неисцрпности, прецизности итд.

2. Песма – Дете треба да слуша србску песму још у колевци. Певање ће му донети први душевни уздах и први духовни јецај: они морају бити србски. Певање помаже рађање и проживљавање осећања у души; оно претвара пасивни, беспомоћни и стога обично мучан афект – у активну, течну, креативну емоцију. Дете треба несвесно да усваја србско устројство осећања, посебно оних духовних. Певање ће га научити првом одуховљењу душевне природе – на србском; певање ће му донети прву човечну, неживотињску срећу – на србском. Србска песма је дубока као људска патња, искрена као молитва, љупка као љубав и утеха; у наше црне дане, као и под јармом Турака, она ће пружити србској души излаз из претеће огорчености и скамењености. Треба увести србску песмарицу и стално обогаћивати детињу душу србским мелодијама – свирањем, певањем, подстичући је да певуши и пева у хору. Отуда у свим Србским земљама и расејању треба стварати србске хорове – црквене и световне, организовати их, обједињавати, организовати саборе србске националне песме. Хорско певање национализује и организује живот – оно учи човека да слободно и самостално учествује у друштвеној заједници.

3. Молитва – Молитва је усредсређена окренутост душе Богу. Сваки народ врши то обраћање на себи својствен начин, чак и у оквиру јединствене вероисповести, и само је за површан поглед Православље Срба, Руса, Грка, Румуна и Американаца – истоветно. Живо вишегласје и вишехвално обраћање Господу, које потиче од света, захтева да се сваки народ моли самосвојно, и ту самосвојну молитву треба удахнути детету од првих година живота. Молитва ће му донети духовну хармонију – нека је дете онда доживи на србском. Молитва ће му пружити источник духовне снаге – србске снаге. Молитва ће га научити да на савршенство усредсређује осећање и вољу – на србском. Молитва ће му пружити духовно искуство и довести до духовне очигледности – на србском. Дете, научивши да се моли, само ће отићи у Цркву и постати њен ослонац – србски ослонац, Србске Цркве.

Он ће пронаћи пут и у дубину србске историје и на простор србског препорода. Неправославни појединац још и може бити србски патриота и племенити србски грађанин, али човек непријатељски расположен према Православљу – неће пронаћи пут ка светим тајнама србског духа и србског схватања света, остаће странац у земљи, својеврсни унутрашњи „не-пријатељ“.

4. Бајка – Бајка буди и плени машту. Она пружа детету прво осећање јуначког – осећање искушења, опасности, позвања, напора и победе, она га учи одважности и оданости, учи га да бистро сагледава људску судбину, сложеност света, разлику између „правде и кривде“. Она испуњава његову душу националним поносом, оним хором ликова у којима народ сагледава себе и своју судбину, историјски загледан у прошлост и пророчки загледан у будућност. У бајци је народ сачувао своја прижељкивања, своје патње, свој хумор и своју мудрост. Национално васпитање је непотпуно без националне бајке. Дете које никада није маштало у бајкама свога народа лако се одваја од њега и неосетно ступа на пут интернационализације. Приклањање туђим бајкама уместо својим, домаћим, имаће истоветне последице.

5. Житија светих и јунака – Што раније и што дубље машта детета буде испуњена живим ликовима националне светости и јунаштва, тим боље по њега. Ликови светости пробудиће његову савест, а србско порекло светитеља – изазвеће у њему осећање учествовања у светим делима, осећање припадности, идентификације; она ће његовом срцу пружити радосну и поносну увереност да се „наш народ оправдао пред лицем Божијим“, да су његови олтари свети и да он има право на почасно место у светској историји. Слике хероизма ће у детету пробудити вољу за одважношћу, великодушност, његову правну свест, жудњу за подвизима и служењем, спремност за трпење и борбу, а приврженост Србству ће му пружити непоколебиву веру у духовне снаге свога народа. Све то, узето скупа, јесте прва школа србског националног карактера.

Дивљење свецима и јунацима узноси душу; у исти мах доноси и смирење, и осећање сопственог достојанства, и осећање ранга; указује јој и на задатак и на истински пут. Тако народни јунак води свој народ чак и после смрти.

6. Поезија – Стихови крију у себи благодатну моћ: они покоравају душу, плене је хармонијом и ритмом, приморавају је да ослушкује тајни живот ствари и људи, подстичу је да тражи законе и облике, уче је духовном одушевљењу. Чим дете почне да говори и чита, класични национални песници треба да му донесу прву радост стиха и да му постепено разоткривају све своје благо. Дете најпре треба да слуша, а затим и само да чита, да учи напамет покушавајући да рецитује – искрено, проживљено и са разумевањем. Србски народ има јединствену поезију у којој се мудрост заодева у прекрасне слике, а слике постају звонка музика. Србски песник је у у исти мах национални пророк и национални музичар. И Србин, који се од почетка заљубио у србски стих – никада се неће денационализовати, никада се неће разсрбити. У складу са узрастом и могућностима неопходно је детету откривати приступ свим врстама националне уметности – од архитектуре до сликарства и орнамента, од игре до позоришта, од музике до скулптуре.

Тада ће његова душа бити свестрано отворена за доживљај оног што су му најпре дале песма, бајка и поезија. Разуме се да ће му бити најприступачнија, најомиљенија и по својој непосредности најнационалнија врста уметности – србска игра, са свом својом слободом и ритмичношћу, са свим својим лиризмом, драматизмом и умесним хумором.

7. Историја – Србско дете треба од самог почетка да осети и схвати да је, по речима Светог владике Николаја Велимировића, „по крви Аријевац, по презимену Словен, по имену Србин, а по срцу и духу хришћанин“. Србско дете, дакле, треба да осети и схвати да је син или кћи славног и поносног србског народа који иза себе има величанствену и трагичну историју, који је поднео велике патње и ломове, и који је, упркос томе, не једном налазио пут ка успону и процвату. Потребно је у детету пробудити уверење да је историја србског народа жива ризница, источник живе поуке мудрости и снаге. Душа србског човека треба у себи да открије простор у који може да се смести целокупна србска историја, тако да његов инстинкт прими у себе сву прошлост свога народа, да би његова уобразиља сагледала сву њену вековну даљину, да би његово срце заволело сва збивања србске историје. Ми треба својом вољом да схватимо своју прошлост и замислимо своју будућност. У складу са речима великог словенског песника Пушкина: „Дичити се славом својих предака не само да је могуће већ је и потребно; не поштовати је представља срамну малодушност“. Или још: „Кунем вам се својом чашћу да низашто на свету не бих пристао да променим Отачаство, нити да имам другу историју осим историје наших предака какву нам је послао Господ“. Притом национално самоосећање детета треба да буде заштићено од две опасности: од шовинистичке умишљености и од свеизругивачког анационалног самопотцењивања.

Наставник историје нипошто не треба да крије од ученика слабе стране националног карактера, али је у исто време дужан да му укаже и на све источнике националне снаге и славе. Тон скривеног сарказма или ироније у односу према свом народу и његовој историји мора бити искључен из такве наставе. Историја учи духовном континуитету и синовској оданости, а историчар, постављајући се између прошлости и будућности свога народа, мора сам да сагледа његову судбину, да разуме његов пут, да га заволи и верује у његово позвање. Тек тада он може бити истински национални васпитач.

8. Војска – Војска је концентрисана моћ моје државе, бедем мог Отачаства, оваплоћена храброст мога народа, организација части, самопрегора и служења – то је осећање које треба да буде пренесено детету од стране његовог националног васпитача. Дете треба да се научи да доживљава успех своје националне војске као свој сопствени успех, његово срце треба да се стеже због њеног неуспеха, њене војсковође треба да буду његови хероји, а њене заставе – његова светиња. Уопште, човеково срце припада оној земљи и оној нацији чију војску он сматра својом. Дух војника који стоји на стражи унутрашњег правног поретка земље и Отачаства, у погледу њених спољашњих односа нипошто није дух „реакције“, „насиља“ и „шовинизма“, како неки мисле чак и дан-данас. Без војске, која духовно и професионално стоји на потребној висини – Отачаство остаје без одбране, држава се распада и нација исчезава са лица земље. Преносити детету другачије схватање, значи учествовати у том распаду и исчезавању.

9. Територија – Србско дете треба својом уобразиљом да сагледа простор своје земље, национално-државно наслеђе Србије – србско Отачаство. Дете мора да схвати да народ не живи за земљу и земље ради, већ да он живи на земљи и од земље, и да му је територија неопходна као ваздух и сунце. Оно мора да осети да је србска национална територија стечена крвљу и напором, вољом и духом, да она није само освојена и насељена. Национална територија није празан простор од границе до границе, већ историјски дата и освојена духовна испаша народа, његов стваралачки задатак, његово живо обетовање, обитавалиште његових будућих поколења. Србин и Србкиња морају да познају и да воле просторе свог Отачаства у освештаном подвигу отачаствољубља. Морају да воле србску земљу, њене житеље, њена богатства, њену климу, њене могућности – онако како човек познаје своје тело, како музичар воли свој инструмент, како сељак познаје и воли своју земљу.

10. Привреда – Дете од раног детињства треба да осети стваралачку радост и моћ рада, његову неопходност и часност, његов смисао. Дете изнутра треба да доживи да рад није „болест“ нити „ропство“, већ обрнуто, да је рад источник здравља и слободе. У србском детету треба да буде пробуђена склоност ка добровољном, стваралачком раду и из те склоности оно треба да доживи и појми Србију, као бесконачно и тек започето поприште рада. Тада ће се у њему пробудити живо интересовање према србској националној привреди, воља према србском националном богатству, као источнику духовне независности и духовног процвата србског народа. Пробудити у детету све то, значи поставити у њему темеље духовне укорењености и привредног патриотизма.

* * *

Овакав дух националног васпитања неопходан је србском и сваком здравом народу. Задатак сваког србског поколења састоји се у истинском преношењу тог духа и то у виду нарастајуће одуховљености, националне племенитости и међународне праведности. Само на таквом путу Србству ће поћи за руком да очува свето начело Отачаства и да у исто време одоли искушењу како болесног несветосавског шовинизма, тако и сверазарајућег глобализма.