Србски писац Антоније Ђурић у посети угроженим Србима на Космету

КРСТОМ И МОЛИТВОМ БРАНЕ СЛОБОДУ

Срби на барикадама Северног Косова и Метохије више се боје издаје Београда него шиптарских напада • Београд је пре 43 године прославио стогодишњицу Призренске лиге, а није ни поменуо педесету годишњицу пробоја Солунског фронта • Главни циљ призренске лиге: протеривање Срба са Косова и Метохије • Шиптарски злочинци као што су Тачи и Харадинај школовани у српској војној академији и однеговани у Комунистичкој партији Србије • Комунистички функционер и миљеник Јосипа Броза Азем Власи прети Србима на Косову да ће применити хрватску „Олују“ • Пуна црква Светог Василија Острошког у Лепосавићу • Срби на угроженом подручју нису усамљени: Срби из Републике Српске, Црне Горе и Србије нуде помоћ • Има и вајних Срба који су раније избегли па се сада враћају да узму документа нове шиптарске државе и новчану награду • Замерке Србима који су на средини пута код Звечана поставили велики крст и на њему лик Пресвете Богородице • Ко је то умислио да је власник крста

Пише: Антоније Ђурић

Ово је већ историја! И када се уклоне ове барикаде и овај живи зид Срба, остаће ове фотографије и ови записи о Србима који су у судбоносном времену бранили своје парче слободе. То нас је уверило да на Косову и Метохији још увек има Обилића.

Њихови далеки преци бранили су се од турске најезде мачевима, сабљама, убојним копљима, бритким ножевима, топузима... Њихови очеви бранили су слободу пушкама, митраљезима, бомбама, пиштољима, заседама, отпором сваке врсте...

Њихови потомци ево бране слободу крстом и молитвом Господу Богу и Пресветој Богородици како би остали на својој земљи, у својим кућама, у својим богомољама, на својим њивама, на својим гробљима...

Бране се – срцем Обилића. Бране прилазе наслагама камена, песка, шодера, буковим и храстовим трупцима, старим аутомобилским гумама, тешким камионима, багерима... Затворени су сви пролази према српским насељима у којима живи око 130 хиљада Срба. Они никог не угрожавају, они се само бране. Њихова одбрана је крст и молитва.

Нестрпљив да што пре види Косово и Метохију очишћену од Срба, негдашњи комунистички функционер и миљеник Јосипа Броза, сада адвокат у Приштини, прети Србима хрватском борбеном акцијом „Олуја“ којом су починили страшни егзодус: протерали су око 220.000 Срба са својих вековних огњишта и на Динари и у Книну истакли шаховницу. Азем Власи говори гласно оно о чему мисли Хашим Тачи и његов најближи сарадник Харадинај, који се тренутно налази пред Хашким трибуналом због оптужби да је масовни убица Срба. Једном је од овог истог суда ослобођен јер нико није смео да се појави као сведок његових злочина. Зна се да су и Тачи и Харадинај школовани у Војној академији у Београду и да су однеговани као чланови Комунистичке партије Србије.

Стога и овде треба отворено рећи: све што се данас збива са нама у нама и око нас последица је комунистичке владавине. Па, зна се да је Петар Стамболић, велики Брозов сарадник и следбеник, поклонио Шиптарима општину Лепосавић и 17 села око српског Лепосавића. Зна се да је Фадиљ Хоџа био председник југословенске државе, као што се зна да је Енвера Хоџу, председника комунистичке Албаније, Јосип Броз окитио орденом народног хероја Југославије и обећао му да ће Косово и Метохија бити у саставу велике Албаније. Ово је познато свим српским комунистима који су и данас на власти у Србији, али они о томе ћуте и примају дебеле плате. Узгред: један окорели комуниста прима милион и триста педесет динара месечно док је просечна плата у Србији око 35.000 динара!

Али да се вратимо барикадама у чисто српским насељима. Групу предводи архимандрит Пантелејмон, старешина храма Светог апостола Томе у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Унији. У овом делу света живи десетак хиљада Срба и сви су, разуме се, упућени на једини српски православни храм на афричком континенту. Неки од странаца уче српски језик и посећују часове веронауке заједно са српском децом. Међу искреним верницима нема неспоразума.

У групи коју предводи архимандрит су национални посленици из Чачка и Зрењанина – Драган Видосављевић, Недо Исаков и његова одрасла ћерка Катарина и ја, коме су добро познате невоље у којима живе Срби на Косову и Метохији. Братски загрљаји доносе уверење да нису сами. Обрадовали су се и нашим даровима: часопису „Светосавско огњиште“ који је делио отац Пантелејмон и мојим књигама „Памти, Србине, и усправи се“ и „Црвена куга“ која говори и о злочинима на Косову и Метохији. Док стражаре на барикадама имаће шта да читају.

Готово од самог заласка на косовско-метохијску земљу, према Лепосавићу и даље кроз северни део према Звечану, Зубином потоку, Брњаку, Рудару прате нас српске тробојке – вијоре се дуж пута на дрвеним и бетонским стубовима. Тек да се зна: ово је Србија, ово су српске куће на српској земљи. И ове тробојке које се уздижу пут неба, говоре да је ово земља Србинова и да ће је Срби бранити.

Нема овде америчких и британских новинара, нема ни француских репортера да сниме и покажу свету призоре нашег ужаса, да сниме плач српске деце, да сниме очај српских мајки, да чују речи ових честитих људи, сељака, рудара, инжињера, трговаца који су спремни да легну испод европских и америчких тенкова – нека буду прегажени у име слободе, демократије и цивилизацијског напретка. Јели то та америчка сила која просипа свој гнев на мали слободољубиви српски народ који је давно пружио доказе свету колико и како љуби слободу и кућни праг?!

Знам Србе који су плакали када је срушен трговински центар у Њујорку, знам српске мајке које су пролиле сузе гледајући како плачу америчке мајке за својом децом. А ово сада, шта је ово? Мисли ли америчка сила да српске мајке не умеју да плачу, да не тугују за својом децом коју шиптарски злочинци убише у Гораждевцу, који убише српске жетеоце на српским њивама, који поклаше Србе да би трговали комадима њихових тела, који спалише српске богомоље и са своје земље уз помоћ светских силника прогнаше стотине хиљада Срба? Ако је Европа ослепела па не види патње једног племенитог народа, шта ћемо ми у таквој Европи?! Шта ће Србији савез с онима који нам отимају најлепше драгуље и који би да нас учине слепим?!

И ко се то ових дана нашао да замера Србима на Косову и Метохији што су на српској земљи, испред Звечана, на средини пута, као препреку насиљу, поставили велики Крст и на њему икону Пресвете Богородице?! Ко то умишља да је власник Крста па да распоређује места на којима може да стоји. Крст се носи на капи, на реверу, у срцу. Ко оскрнави Крст улази у велики грех. Зато је овај Крст на барикади видљив са неба и са земље. Док је он ту, лакше је Србима.

Сви браниоци барикада су на дежурству: Мирољуб, Радољуб, Дејан, Паја, Милан, Обрад, Стефан, Станојка, Милица, Љубица, Бошко, Лазар, Стојан, Добринка, Катарина, Стојанка и опет Бошко, и опет Лазар. Као косовски јунаци и мученици.

Не треба занемарити ни оне вајне Србе,давно избегле са Косова и Метохије, који сада живе у градовима и селима централне Србије – они сада подмукло помажу својим прогонитељима: долазе у потаји да узму личну карту шиптарске државе и 50 евра као награду што су тиме признали тобожњу државу! Увек је било националних штеточина, међу којима неприкосновено прво место држи Борис Тадић. Неке његове изјаве са места председника државе веома су штетне, али још нема човека у Србији који би га у томе зауставио.

Молитве Господу Богу, а руке браћи на Косову и Метохији пружили су Срби са Мањаче, Вишеграда, Добруна, Дражевина, из Подгорице и са Цетиња, из Тополе и Крушевца, Ваљева, Обреновца, Чачка...

Посетили смо и средњевековни манастир Црна Река у Рашко-призренској епархији, поклонили смо се ћивоту Светог Петра Коришког и одслушали молитву архимандрита Пантелејмона:

„Господе, молим Ти се, спаси, заштити и сачувај наш страдални српски народ на Косову и Метохији, а нама, преосталим Србима у отаџбини и расејању, дај снаге, родољубља, мудрости, љубави и разума да их никад не оставимо саме и напуштене, јер ако би они, не дај Боже, нестали и били протерани са свете косовско-метохијске земље, онда бисмо сви ми постали недостојни, изгубили бисмо право и благослов и нестали би и ми и наша отаџбина. С вером у Бога и љубављу према роду и отаџбини!“

Антоније Ђурић, архиманрит Пантелејмон и Младен Обрадовић