Косовска Митровица, 17. III 2008. – Седамнаестог марта 2008. године развејана је и последња трунка сумње на чијој страни су припадници тзв. "мировне" мисије на Косову и Метохији и због чега су уопште ту. Припадници УНМИК-а и КФОР-а, "културни" Европљани и "правдољубиви" Американци, на страни су Шиптара и ту су да им помогну да побију и протерају што више Срба! Коначно су пале маске неутралности, немају више смисла приче о очувању мира, смиривању тензија, нема више лажи и варања!

Покушавајући да на силу избаце Србе из зграде суда у северном делу Косовске Митровице, окупатори су наишли на праведан и храбар србски отпор. На тај отпор одговорили су најмодернијим оружјем, снајперима, тенковима, хеликоптерима... Геноцид над Србима са Косова и Метохије, одавно започет, добио је 17. марта 2008. најновији наставак. Само гоњени великом, демонском мржњом, могли су окупатори да пуцају бојевом муницијом на голоруки србски народ.

И као пре четири године, Образ је похитао у одбрану своје браће! Уз минималну припрему, кренули смо упркос најавама да ће прелази на административној линији бити затворени или, у најмању руку, са врло оштром контролом. Кога је то занимало? У мислима су нам само били голоруки Срби и тенкови насупрот њих.

Седамнаести март 2008. – и Образ је опет у Косовској Митровици!

На самом улазу у град, наишли смо на упечатљив призор – преврнута, потпуно изгорела УНМИК-ова возила, докази да србски народ на Косову и Метохији ни у ком случају не дели љигаве и пацифистичке ставове појединих властодржаца у Београду! Посвуда разбацане каменице и металне штангле, оруђе и оружје праведних и угњетених. Такође разбацане чауре (НАТО стандард) и гелери експлодираних граната, докази су да су такозвани миротворци на Космету заправо окупатори и убице!

Терор који су спровели, оличен у сузавцу, још увек лебди у ваздуху и натерао би слабоверног да се истог тренутка окрене и врати одакле је дошао. Али слабоверних у Образу нема, нас је то само мотивисало да зађемо дубље у град опасан бодљикавим жицама. Ту су нас сачекали наши домаћини, "невидљиви људи", стражари испред моста на Ибру. "Ту сте кад је најтеже", кажу нам. На бранику Србства увек је најтеже, одувек се знало. А ови људи су ту сваког дана, сваке вечери, бране и нас који живимо у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву... Сети се, Србине, сваки пут кад легнеш да спаваш, да тамо "доле" људи не спавају. Они стражаре, чувају и тебе, одакле год да си. Са осећањем велике одговорности стали смо уз њих.

Све време нашег боравка у Митровици осећали смо искрено поштовање и захвалност мештана. Ипак, ми који живимо релативно ушушкани у својим мирним градовима, ми треба према овим људима који живе на Косову и Метохији да гајимо неизрециво поштовање и захвалност! Без њих, нема Косова и Метохије! Без Косова и Метохије, заиста нема ни Србије! Шта је Србија без Косова и Метохије, свог срца? Да ли може без срца да се живи?

Догодине у Призрену!