Питања за све нас

Bokan

Шта је живот?

Који је његов смисао?

Због чега и за шта живимо?

Шта су за нас светиње (оне којих се НИ ЗБОГ ЧЕГА не бисмо одрекли)?

Због чега бисмо жртвовали тај наш дати нам живот, да бисмо нешто одбранили или неког спасили?

Шта је минимум испод кога свој живот осећамо бесмисленим и празним?

Колико често осећамо „срећу“ и да ли нам је смисао живота само у „срећи“ (да што дуже траје) или и још у понечему (срећи других, слободи, независности Отаџбине, испуњавању задатака…)?

Да ли нас наша вера у Бога испуњава и чини јачим и бољим него што смо иначе?

Да ли смо научили „Оче наш“ и „Вјерују (Верујем“ напамет?
Имамо ли молитвеник и црквени календар уз себе и да ли се молимо Богу свакодневно и да ли увек гледамо који је тада празник и светитељ?

Читамо ли често, ако не баш сваког дана, феноменални (и јефтини, а има га у свакој цеквеној књижари) „Пролог“ владике Николаја Велимировића, у коме се налази житије хиљада светитеља, по данима, уз најважније поуке и мисли за сваки дан?

Да ли смо у последњих неколико година бар једном били у неком од наших најважнијих древних манастира (у Хиландару, Жичи, Студеници, Раваници, Сопоћанима, Копорину, Градцу, Манасији, Високим Дечанима, Грачаници, Крушедолу, Хопову, Шишатовцу, Великој Ремети…) и тамо се помолили за спас Србије, покој душе и здравље својих најмилијих?

Имамо ли дрвени крстић на грудима и бројаницу на руци?

Славимо ли породичну Крсну Славу?

Да ли смо крстили своју децу?

Исповедамо ли се и причешћујемо?

Сазнајемо ли (користећи их за сопствено усправљање и охрабрење), поново и поново, увек и изнова – безбројне лековите примере јунаштва и људске величине наших предака?

Да ли редовно читамо Каћанског, Ракића, Војислава Илића, Лазу Костића, Змаја, Драгољуба Филиповића, Црњанског, Стевана Сремца, Јанка Веселиновића, Дучића, Јустина Поповића, Жарка Видовића, Јаковљевићеву „Српску трилогију“, „Време смрти“ Добрице Ћосића, непревазиђену књигу о српско-црногорском чојству и јунаштву Герхарда Геземана, „Покошено поље“ Бране Ћосића, „1300 каплара“ Милана Јањушевића, „Књигу о Косову“ Димитрија Богдановића“, Његошев „Горски вијенац“, „Изнад греха и смрти“ Николаја Велимировића, „Свету Русију“ Митрофана Хиландарца, моје „Косово је стце Србије“, и похвалну и критичку књигу о Србима Арчибалда Рајса, неку од „Историја Србије“, „Силуете старог Београда“ Милана Јовановића-Стојимировића, „Поглед с Калемегдана“ Владимира Велмар-Јанковића, „Случајна открића“ Милана Кашанина, „Крила“ и „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова, „Српски код“ ђакона Ненада Илића, „Антологије српске лирике“ Богдана Поповића, Миодрага Павловића, Леона Којена…?

Молимо ли се, макар сваке недеље, за погинуле браниоце Отаџбине у свим нашим ратовима?

Посећујемо ли, чим уграбимо мало слободног времена, сва она важна места наше историје (Куновица на Сувој Планини, Плочник код Прокупља, Мишарско поље, Љубић, Цер, Сувобор, Мачков камен, место последње одбране Београда 1915-те, Чегар и „Ћеле-кулу“, Варварин, Јавор и Шуматовац, Орашац, Таково, Куманово, Равну гору, Кајмакчалан, острво Видо, Велбужд, Трново, гробове наших јунака на Зејтинлику и Новом Гробљу…)?

Помажемо ли икоме – кад год можемо (ситниш насртљивим дечацима на семафорима се не рачуна) и колико год можемо?

Радимо ли бесплатно, кад год можемо, за ствар у коју верујемо?
Да ли смо несебични и племенити?

Коме смо конкретно и када све помогли (а да нас он није за то молио)?

Вежбамо ли стрпљење и опраштање?

Учимо ли на сопственим грешкама и да ли имамо ону дивовску снагу неопходну да би ма шта лоше у себи препознали и поправили?

Слушамо ли некога као истински ауторитет, свесни да он, такав, досеже до висина и видика нама недоступних?

Налазимо ли утеху у природи, уметности и пријатељима?

Умемо ли да (несебично и искрено, безрезервно) волимо ма шта и ма кога осим себе, „најдражег & највољенијег“?

Знамо ли шта је то љубав?

Осећамо ли блаженство и савршени мир онда када нађемо, макар привремено, спој садашњости и безвремене ведрине?

Покушавамо ли да што мање лажемо, чак и на најмање и најбезначајније ситнице?

Трудимо ли се да не кукамо и не самосажаљевамо се?
Увиђамо ли кобну опасност и грех сваке зависти, прерушене у „правдољубивост“?

Умемо ли да служило идеалима и бољима од себе (у њиховој борби за заједничке циљеве)?

Разумемо ли да су многе болести само спољна манифестација наших душевних слабости и духовних странпутиџа?

Схватамо ли да су сва земаљска царства, успеси и срећа – пролазни, а да ће нам снага карактера („Не!“ које се не топи и не претвара у „Можда“, „Видећемо“ и „Договорићемо се“) и наших врлина помоћи да заслужимо вечни најраскошнији апартман у рају?

Верујемо ли да је Свети Сава заиста наш Отац у историји и Духовни Пастир на уском путу у Спасење и вечност? И да управо од њега и његових подвига и победа почиње све оно најважније у нашим животима?

P. S.

Покушајте да, редом, искрено одговорите сами себи (у разговору са својом савешћу) НА СВА ОВА ПИТАЊА.
После тога ће вам бити много јасније и ко сте заиста и како можете постати још много бољи, срећнији и заслужнији за спас српске Отаџбине и читавог народа коме припадамо.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.